Mi svakodnevno razmišljamo o svetu i u njemu “učestvujemo” jer u njemu živimo i učimo. Na osnovu stečenih iskustava i promišljanja donosimo zaključke i spoznajemo svet. Na kraju, uključivanjem novostečenih u postojeću matricu znanja, uz svest o tome da smo mi ti koji tumačimo, dolazimo i do samospoznaje. Dakle, ne uzimamo stvari zdravo za gotovo, nego se bavimo analizom lične uloge u usvajanju naučenog. Ovaj put je svesna umna, meditativna vežba, koja ostavlja tragove u podsvesti. Ovozemaljskim rečnikom rečeno: kad nas nešto interesuje, mi se time intenzivno bavimo, proučavamo i pokušavamo da osvetlimo taj fenomen sa što više strana. Kao kad hoćemo da naučimo neku novu veštinu. Stečena znanja integrišemo u korpus postojećih i, u idealnom slučaju sa svešću o tome da smo mi ti koji interpretiraju, nastavljamo da tumačimo svet iz verovatno nešto drugačije perspektive, da koristimo naučenu veštinu, i to zahvaljujući novostečenim znanjima. Sve se ovo dešava na nivou svesnog i ostavlja tragove u podsvesti gde se naše iskustvo se kumulira i formira intuiciju. Iz nepoznatog mi razloga ljudi su skloni da mistifikuju istu, te da joj bez razloga dopisuju razna čarobna svojstva, kao da priroda već sama po sebi nije dovoljno zadivljujuća i neistražena. Ono što nam Patanđalovde ovde kaže je da je svima nama – meni kao materijalisti i onima među vama koji sebe smatrate duhovnim bićima – materijalni svet oko nas ne samo nepresušni izvor nemirnog toka misli, nego i pouzdani alat za njihovo kanalisanje u smeru mirnog uma.